Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku
zamreti vam nece gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoc hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
secanja na nju nikad se neceš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranicno,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajuci bajku koja se u vama rada,
svanucu slicno,
pamticeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeci uz nju
da je ljubav maslackov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medu kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se nece
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvuci,
kao da cete tog casa umreti,
pamtice te on, setice te se
i umiruci.

Oni zbog kojih srca
osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u secanje nam banu
i kad zavolimo druge - i osetimo se nesrecni i krivi.
                                               

                                                            Desanka Maksimovic